Rektoskopija je endoskopska dijagnostička metoda koja omogućava direktan vizuelni pregled unutrašnjosti rektuma, pružajući lekaru uvid u stanje sluzokože i prisustvo eventualnih promena završnih 20-25cm debelog creva. Za razliku od kolonoskopije koja koristi dugačak, fleksibilan aparat, rektoskopija se izvodi pomoću rigidnog (krutog) rektoskopa. To je metalna ili plastična cev dužine 25 cm, opremljena izvorom svetlosti. S obzirom na to da je aparat krut, on omogućava hirurgu stabilan i fiksiran pogled na sluzokožu rektuma, ali je njime moguće pregledati isključivo završni deo debelog creva, do mesta gde ono pravi prirodnu krivinu (sigmoidni deo).
Tokom rektoskopije moguće je uočiti različite promene na sluzokoži završnog dela debelog creva. Pregled može pomoći u otkrivanju upalnih promena, krvarenja, polipa u završnom delu creva, tumorskih promena, ulceracija i oštećenja sluzokože, promena koje mogu objasniti pojedine simptome pacijenta.
U određenim situacijama moguće je uzeti i biopsiju sumnjive promene radi dalje patohistološke analize.
S obzirom na to da se tokom rektoskopije pregleda samo rektum i završni deo debelog creva, veći deo debelog creva ostaje neispitan.
To znači da promene koje se nalaze u višim segmentima creva, poput polipa, upala, divertikula ili tumorskih promena, mogu ostati neotkrivene. Rektoskopija takođe ne omogućava kompletan uvid u stanje celokupne sluzokože debelog creva, zbog čega u mnogim situacijama nije dovoljna kao jedina dijagnostička metoda.
U istoriji proktologije, rektoskopija je imala ključnu ulogu zbog nekoliko praktičnih i kliničkih prednosti koje su tadašnjim hirurzima olakšavale rad.
Pristupačnost i brzina izvođenja: Za razliku od kolonoskopije, koja je tehnički zahtevnija i često zahteva sedaciju pacijenta, rektoskopija se mogla izvesti u bilo kojoj hirurškoj ambulanti. Bila je idealna za brzu proveru kod pacijenata koji su se žalili na sveže krvarenje ili promene u ritmu pražnjenja creva.
Jednostavna priprema: Hirurg je mogao dobiti uvid u prvih 20–25 cm creva uz pomoć samo jedne ili dve mikroklizme neposredno pre pregleda, što je bilo neprocenjivo u hitnim stanjima.
Hirurška praktičnost: Starije generacije hirurga koristile su je kao direktnu dopunu palpatornom pregledu. Nije zahtevala dugu endoskopsku obuku kakvu zahteva upravljanje fleksibilnim kolonoskopom, a pružala je dovoljno informacija za većinu tadašnjih hirurških odluka.
Fokus na najrizičniju regiju: S obzirom na to da se veliki procenat maligniteta debelog creva javlja upravo u rektumu, rektoskopija je bila „prva linija odbrane“ koja je omogućavala biopsiju sumnjivih promena bez slanja pacijenta na tada teže dostupnu kolonoskopiju.
Iako rektoskopija može biti korisna u određenim situacijama, savremena medicina danas pokazuje da ona često nije dovoljna kao jedini dijagnostički pregled kod pacijenata sa proktološkim i digestivnim tegobama.
Tokom rektoskopije pregleda se samo završni deo debelog creva, dok veći deo digestivnog trakta ostaje van pregleda. To znači da promene koje se nalaze u višim segmentima debelog creva mogu ostati neotkrivene, čak i kada nalaz rektoskopije izgleda uredno.
Polipi, upalne promene, divertikuli ili tumori mogu se razvijati u delovima creva koje rektoskopija ne može da prikaže. Pored toga, rektoskopija ne daje dovoljno detaljan prikaz analnog kanala i okolnih struktura, što je posebno važno kod stanja kao što su:
promene analnog sfinktera,
lokalna krvarenja i upale.
Kod ovih problema anoskopija često pruža preciznije informacije jer omogućava detaljniji pregled regije iz koje simptomi najčešće potiču.
Jedan od najvećih problema jeste činjenica da ograničen pregled može stvoriti lažan osećaj sigurnosti, dok uzrok simptoma ostane neprepoznat. To znači da pacijent nakon rektoskopije često ipak mora da uradi dodatne preglede poput anoskopije ili totalne kolonoskopije kako bi se dobila kompletna dijagnostička slika.
To može produžiti vreme do postavljanja dijagnoze, odložiti početak lečenja i povećati ukupne troškove dijagnostike zbog dodatnih analiza i procedura.
U najtežim slučajevima, ozbiljne promene poput tumora debelog creva mogu ostati neotkrivene ukoliko se pacijent oslanja isključivo na pregled završnog dela debelog creva.
Glavna razlika između anoskopije i rektoskopije jeste deo digestivnog trakta koji se pregleda i vrsta promena koje se mogu najpreciznije uočiti tokom pregleda.
Anoskopija je usmerena na pregled analnog kanala i neposredne okoline završnog dela rektuma, zbog čega se najčešće koristi kod lokalnih proktoloških tegoba.
Još jedna važna razlika jeste preciznost prikaza analnog kanala. Kod problema koji potiču upravo iz analne regije, anoskopija često daje detaljnije i korisnije informacije jer omogućava direktan pregled mesta iz kog simptomi najčešće nastaju.
U savremenoj proktološkoj praksi anoskopija se veoma često radi zajedno sa proktološkim pregledom, dok se rektoskopija danas ređe koristi kao samostalna dijagnostička metoda.
Rektoskopija i kolonoskopija su endoskopske dijagnostičke metode koje se koriste za pregled debelog creva, ali se značajno razlikuju po obimu pregleda i količini informacija koje mogu da pruže.
Rektoskopija omogućava pregled samo završnog dela debelog creva, odnosno rektuma i manjeg dela sigmoidnog kolona.
Kolonoskopija predstavlja mnogo obimniji i detaljniji pregled jer omogućava pregled gotovo kompletnog debelog creva pomoću fleksibilnog endoskopa. Tokom kolonoskopije lekar može pregledati:
rektum,
sigmoidni kolon,
silazni kolon,
poprečni kolon,
uzlazni kolon,
cekum,
završni deo tankog creva kod određenih pacijenata.
Zbog toga kolonoskopija pruža kompletniju sliku stanja digestivnog trakta i omogućava otkrivanje promena koje rektoskopija ne može da prikaže.
Kolonoskopija se najčešće koristi za:
otkrivanje polipa,
dijagnostiku tumora debelog creva,
procenu uzroka krvarenja,
dijagnostiku upalnih bolesti creva,
procenu promena u pražnjenju creva,
uzimanje biopsija,
uklanjanje određenih promena tokom samog pregleda.
Kod pacijenata sa simptomima poput krvi u stolici, anemije, dugotrajnih promena u pražnjenju creva ili sumnje na ozbiljnije bolesti digestivnog trakta, kolonoskopija danas predstavlja standard za kompletnu dijagnostičku procenu.
Danas, u našoj bolnici, tu ulogu rektoskopije smo podelili na dve specifičnije metode kako bismo pacijentima pružili maksimalnu sigurnost.
1. Anoskopija za hiruršku preciznost: Za probleme u analnom kanalu (hemoroidi, fisure), gde je hirurška intervencija najčešća, anoskopija nam daje bolji ugao i vidljivost upravo onog dela koji tretiramo.
2. Kolonoskopija za potpunu bezbednost: Umesto da se oslanjamo na pregled samo donjih 20 cm creva, mi smatramo da svaka sumnja na promenu u pražnjenju ili krvarenje, kao I priprema za različite proktološke operacije, zaslužuje totalnu kolonoskopiju.
Moderna medicina je pokazala da se polipi i promene često kriju u višim delovima creva koje rektoskopija jednostavno ne može da dosegne.
Upravo iz navedenih razloga, u našoj bolnici smo praksu rutinske rektoskopije zamenili savremenijim pristupom: oslanjamo se na preciznu anoskopiju za lokalne proktološke intervencije i totalnu kolonoskopiju kao jedini siguran način za kompletan pregled debelog creva.
Rektoskopija se generalno smatra bezbednom procedurom, a komplikacije su retke. Kao i kod drugih endoskopskih pregleda, moguća je prolazna nelagodnost, osećaj pritiska ili blago krvarenje, naročito kod osetljive ili upaljene sluzokože.
Retko može doći do povrede sluzokože creva, dok je perforacija zida creva veoma retka, ali ozbiljna komplikacija koja zahteva hitno lečenje.
Rizik komplikacija zavisi od stanja pacijenta, prisutnih promena i same tehnike izvođenja pregleda.
Rektoskopija može otkriti određene tumorske promene koje se nalaze u rektumu i završnom delu debelog creva. Međutim, pošto pregled ne obuhvata ostatak debelog creva, promene koje se nalaze u višim segmentima mogu ostati neotkrivene. Zbog toga se kod sumnje na rak debelog creva često preporučuje totalna kolonoskopija.
Tokom rektoskopije najčešće se pregledaju završnih 20–25 cm debelog creva, odnosno rektum i manji deo sigmoidnog kolona.
Rektoskopija nije potpuno napuštena metoda, ali se danas u savremenoj proktološkoj i gastroenterološkoj praksi mnogo češće koriste anoskopija i kolonoskopija, jer omogućavaju precizniji i detaljniji pregled u zavisnosti od simptoma pacijenta.
U mnogim slučajevima jeste. Ukoliko simptomi zahtevaju detaljniju procenu ili postoji sumnja na promene koje rektoskopija ne može da prikaže, lekar može preporučiti dodatne dijagnostičke procedure poput anoskopije ili totalne kolonoskopije.
Priprema za rektoskopiju uglavnom je jednostavnija nego za kolonoskopiju i najčešće podrazumeva pražnjenje završnog dela creva prema preporuci lekara. Ipak, u zavisnosti od simptoma i razloga pregleda, danas se kod velikog broja pacijenata preporučuju detaljnije dijagnostičke metode poput anoskopije ili totalne kolonoskopije.
U slučajevima kada je pacijent hitno operisan zbog tumora rektuma i kada je formirana stoma, često nismo u mogućnosti da tokom same operacije detaljno pregledamo promenu ili uzmemo isečak. Pošto anoskopski pregled nije dovoljan za dublje delove rektuma, rektoskopija je tada jedini i najsigurniji način da se:
